Feljton: Kuntrabant je postal način živjenja – Rapalska granica va našen kraje

Objavljeno 18.02.2013.

Slikano pul Rubeš onda i danas

Granica je bila podijeljena na “sektori”, a ovo naše područje bilo je “sector 26”. On je bil podeljen na 3 deli: 26/a “Trestenico” (Trstenik) z sjedišten va Ilirskoj Bistrice, 26/b “Bresa”(Breza) z sjedištem va Klane i 26/c “Mattuglie”(Matulji) z sjedištem pul Mučić.

Matulji – Rapalsku granicu na talijanskoj strane su čuvali gafovci, financi i fašisti, a na jugoslovenskoj graničari i cariniki. Gafovci su bili pripadniki Pogranične straže GAF (Guardia alla Frontiera). Gafovci su ostali lokalnemu stanovništvu va sjećanje po alpskeh uniformah z klobukon na ki je bilo zataknjeno pero. Glavni moto po ken su bili poznati je bil: “Dei Sacri Confini Guardia Sicura” – Na sveteh granicah sigurna straža.

Zadnji očuvani stupić

Uz granicu su storeni brojni objekti, kazermi za GAF, za finance i za vojsku, kontrolne kućice i stražarnice. Danas je del uništen, a del služi za neke druge svrhi, od stambeneh do rivredneh. Na našen područje dosta vela kazerma GAF-a je bila pul Brajan. Danas su ostali samo fundamenti i ostatki nekeh pratećeh objekti. Duž cele granice su se postavjali stupići. Talijani su ih zvali cippo. Delimo ih na Cippo principale, Cippo secondario i Cippo speciale. Cippo principale: Visina mu je 97 cm, temelji se na kvadratoj osnove stranice od 40 cm, vertikalni rubi su odrezani va širine od 5 cm i postavljen je na fundament od betona. Cippo secondario: Obični granični stupići Rapalske granice su visoki 60 cm, pravokutne su osnovi z stranicami 22 x 18 cm, vertikalni rubi su odrezani va širine 4 cm, a postavljeni su z dužun stranicun va smjere granice. Fundament njin je betonski, veličini 50 x 50 cm. Na talijanskoj strane imaju urezano i izvorno črjeno popiturano slovo I, pod ten je vodoravna riga,a pod njun je leto 1920. Jednako je i na jugoslovenskoj strane, samo je tamo velo slovo J. Najprej je bila na ten meste kratica SHS, aš se je država najprej zvala Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca; ma je od 03.10.1929. službeni naziv državi bila Kraljevina Jugoslavija. Va smjere granice, obe strani su jednako označene i nose brojčanu oznaku; na vrhe je arapski broj, ki označava broj sektora, pod njin je rimski broj ki označava broj tega graničnega stupa.

Preklop starega nacrta i današnje satelitske sliki

Na vrhe sakega graničnega stupa postoje tri orijentacijske rigi: z sredini su urezane dve rigi ke pokažuju smjer proti susednjen graničnen stupon (prethodni i sledeći). Z iste točke je urezana i treća riga popiturana va črjeno ka pokažuje smjer sjevera. Cippo speciale su bili granični kamiki veliki kako i cippo principale, ali nisu bili stožastega nego kvadratnega oblika. Postavljani su na graničneh prelazeh va pare, saki z jedne strani cesti. Zanimljivo je da su va celoj Hrvatskoj kuda je pasevala Rapalska granica, očuvana ostali još samo dva stupa i to južno od Brezi na danas zapušćenoj ceste proti Jelušićen.

ČESTICE SE NIKADA NISU DELILE
Prema Rimskemu sporazumu ki je potpisan 27. jenara 1924. mej Kraljevinun Italijun i Kraljevinun SHS revidiran je Rapalski sporazum i zapravo je samo formalizirano postojeće stanje. Rijeka kako slobodna država je i formalno prestala postojat i postala je i službeno del Kraljevine Italije. Po ten sporazume neznatno je korigirana postojeća granica z 1920.-tega leta pa je tako cesta Kastav – Reka cela pripala Kraljevine SHS, a š njun i područja sjeverno od naselji Tometići, Brgudi (današnji Bivio) i Drenovi kako i celo naselje Pehlin, dokla su sama ta naselja (Tometići, Brgudi i Drenova) uključujući i kompletan tok Rečini pripali Italije.

Cippo speciale Breza

Tega leta postavlja se od Rubeš do Porto Baroša ukupno 585 stupići ki su za razliku od oneh z 1920.-tega leta bili klesani. Granica je bila podeljena na osan sektori i saki stupić je imel uklesan rimski broj sektora i arapski broj ki je po rede. Prema nacrton ki postoje i ki su jako precizni i detaljani, ali i z obilaskon same granice da se zaključit da je granica vavek tekla po granice posjeda, znači da se juden nikad ni pojedina katastarska čestica sekla, a ča se je (va propagandne svrhi) znalo govorit.

Istina je da je bilo dosta slučaji da su judi ostali bivat na jednoj strane granice, a umejki, lehi i šumi va drugoj pak su imeli dosta okapanja na granice. Ja, danaska kada gremo od Matuj proti Kastvu po budi ken pute teško nan je i zamislet da pred 80 let judi nisu mogli ovuda slobodno pasevat. Provajte se spametit ovega kad bute šli proti Kastvu.

ZONA FRANCA
Va leteh kada je formirana Rapalska granica svet je drmala vela ekonomska kriza. Moramo znat da su naši kraji za Italiju kot državu bili samo periferija i to teška periferija ma koliko got zgledalo da njin je do našega kraja stalo. To su leta kada rečka industrija drastično propada, a š njun i radna mesta. Područje naše općini još je vavek ruralno područje i većina judi žive od zemji i malo blaga ko se plasira v Opatiju ko j’ isto “zlatno austrijsko doba” odzvonilo zavavek. Takovo stanje pridonosilo je velemu nezadovoljstvu naroda ki se preko svojeh predstavniki bunil. Normalno, va okvireh mogućnosti koliko se je moglo za vreme fašizma bunit i koliko su ti “predstavniki” stvarno predstavjali narod. Da bi se postojeće stanje koliko-toliko ublažilo za područje Kvarnerske pokrajine (tal.

Stupići su poslužili za skalini

Provincia del Carnaro) proglašena je 18.3.1930. leta bescarinska zona (tal. Zona franca del Carnaro). Va sastave pokrajini bili su Rijeka, Opatija z Volosken, Ičići, Ika, Lovran, Medveja, Mošćenička Draga, Matulji, Klana i Ilirska Bistrica. Razlog uvođenja bescarinske zoni bil je pokušaj da se unapredi turizam i tako stekne prednost pred konkurenti, va prven rede crikveničke i vinodolske rivijeri. Sledeće leto, 24.9.1931.-e uveden je va Italije porez na promet za benzinu ki je iznosil 15 posto, a Kvarnerska pokrajina je bila tega oslobođena ča je vjerovatno i jedan od razlogi da se je va nešeh krajeh jako razvil promet i povećal broj motorneh vozili. Niske cijeni benzini i ostale robi široke potrošnji imeli su i onu drugu stran medaji, a to je da su judi počeli švercat. Šverc ili kuntrabant kako su to onda zvali postal je skoro pa način živjenja, a nekemu bome i preživjavanja.

Važno je napomenut da su va područje ¨zoni france¨ ča se područja naše općini tiče bili samo dosta usko područje okol naselja Matulji. Sjeverno od njih više ni bila ¨zona franca¨ pak su Talijani morali postavit čuda punkti na keh su njihi financi kontrolirali prelazak judi i robi. I dan danas se je zadržal toponim “Dugana”, a to je na ceste prema Jušićen mej “Tibo” (al nekadajni Mikron) i Mihelići, a najveća kuća pul Frančić se i dan danas zove “kazerma”, magari su finaci ki su va njoj bivali odselili pred 70 let.

Jožetova butiga

KRUH SE J’ Z MOTORON RASPEJEVEL
Jenu štoriju ka nan more onako z prve ruki povedet kako su to neki judi iskoristili zonu francu i bimo rekli “su se snašli i profitali”, magari su njin drugovi potla drugega rata to jako zamerali i provali njin zet ono ča su s poštenen delon i po ondašnjeh zakoneh zaslužili, ovedel nan je Josip Ćiković od Mihotić, čigov nono je “storil bradu” baš za to vreme zoni france. Josip Ivanić, Jože, kako su ga zvali rodon z sela Ivanići oženil se je za jenu z Lipićevega roda i šli su bivat na Zvoneću kade je Jože, trgovac po struke, otprl butigu ka je delala onako, toliko da. Kada se je otprla “zona franca¨ Jožetu su predložili da ča ne bi on, kot jedan dobar trgovac otprl jenu butigu va toj ¨zone france¨. Trebe reć da su i Lipićevi, od kuda mu j’ žena bila isto va to vreme otprli butigu pul Šmogori i posal njin je lepo krenul. Jože je prišal Mihotićen, ča ni ni čudno aš pul Matuj su već si prostori bili zauzeti. Va kuće od pokojnega duhtora Jankota Mavrovića otprl je butigu, a kraj butigi je afital i mići kvarter va ken su bivali. Posal je krenul, i to jako dobro. Blizu kući va koj su bivali kupuje staru Mikulovu kuću, a va vrteh te iste kući počel je delat novu, to se zna, velu kuću z poslovnemi prostori. Va gornjen dele je uz stambeni prostor bila peknjica, a dole je bila bekarija (mesnica) od pokojnega Stankota ka je bila va funkcije do sredine 70.-teh let pasanega stoleća, Jožetova butiga od jezbini (va koj je danas Josipov “Jadran suvenir”) i butiga od robi (textila bimo rekli danaska). Na drugu stran cesti (va Ivulovoj kuće) je bil krojač i trafika kade se je tabak prodaval. Pravi trgovački centar. Posal je cval. Jože je kupil i motor s prikolicun s ken se je kruh raspejeval okole. Šofer i prodavačica ka je na hrpte još imela i koš s kruhon. A najveći posal se je delal kada je ki od Matuj, Frančić al Bregi umrl, aš ga se j’ moralo zakopat va Rukavac (cimiter pul Matuj storen je kašneje, komać 1935. leta). Talijani, kakovi got su bili, jako su poštovali ceremoniju sprogoda i pravilo je bilo da se bez obzira na zonu francu sprogod ne sme fermat i kontrolirat. Dapače, još su financi i soldati stali mirno i salutirali pokojnemu ki got da je bil. Bimo rekli da je sprogodu granica bila otprta po sen sega. Judi kot judi su iskoristili situaciju pak su brzo tekli Mihotićen va butigu se neč kupit. Najviše cukar i kafe, ma kupovalo se je i druge stvari ke danas zovemo ¨roba široke potrošnje¨. To se je zavuklo pod robu, po zime lagje, pod prošiveni kapoti i se je skupa s pokojnen nosilo prek kunfina.

Precizni nacrt graničneh stupi z nadmorskun visinun i z udaljenosti

Dogajale su se i smešne situaciji, aš je kakovoj starice ku ni nijedan poznal, stran par sused i bliže rodbini na sprogod prišlo i par stotin judi. Se gore od Rukavca preko Zvoneće do Mun i Žejan. Prej sprogoda da j’ bila fila pred butigun i nekoliko desetak metar. Ovo je samo jedna od štorij ke pomalo padaju va zaborav. Prah vremena ih pokriva, a danaska je malo mladeh judi keh je voja ta prah raspuhat i videt ča i kako je onput bilo. Teško ćete danaska nać mladega čoveka ki će znat ča j’ to kamene na ken pišu nekakovi broji i slova. Particeli uz rapalski kunfin su se prodale. Kupili su jih judi ken to kamene niš ne znači. Neki su ga razbili, neki su ga porabili za neč ča njin se je činilo korisneje, a neki su jih (saka njin čast) i sačuvali. Ma kako i ti prišlići, ni naši judi nisu bili niš boji. Isto su ih razbijali, neki su ih porabili za škalini storit, a neki su ih očuvali. Neka primjer budu gosp. Dinko Kukurin ki ih je očuval i svoji vnuki vadi ča je to i gosp. Vito Hrvatin ki je pul Popović nagovoril svoji susedi da ne razbiju jedan od zadnjeh graničneh kamiki pul Popović. Nemojte ih ni vi razbijat. Slikajte ih i dece pokažite kot uspomenu na jedno vreme ko neka se nikada više maj ne ponovi.

Alfred Šaina / Tramontana / Liburnija.net

Oznake: , , , , , , , , , , , , ,

Vrati se natrag »